Klaudija, 26 godina

Hrabrost i snaga volje

Dug mračni period, koji je počeo sa 6 godina, obeležen patologijom koju nije mogla prihvatiti i koje se slabo seća, sve dok se nešto u njoj nije promenilo.

Mlada devojka nas dočekuje sa velikim osmehom na usnama. Klaudija ima dijabetes. Saznala je kada je imala samo sedam godina. Otkriće da je dijabetičarka za nju je bilo veoma traumatično: tamo gde je rođena, u Albaniji, poznavanje ove bolesti tada je još uvek bilo slabo, a ona, koja je bila tek dete, osećala se zbunjeno i uplašeno.

„Od tog dana“, kaže nam, „Sećam se samo da je bilo dosta ljudi obučenih u crno, u boju koja se kod nas nosi kada se ide na sahranu. Tako sam godinama razmišljala o danu otkrića dijabetesa povezujući ga sa onim ljudima obučenim u žalosti: kao da sam umrla. Tek kasnije sam saznala da mi je deda upravo umro, zbog čega su ljudi bili u crnom.” Prihvatanje dijabetesa nije bilo lako takođe zbog malo informacija koje je Klaudija imala.

Niko joj nije objasnio šta je to i šta znači život sa dijabetesom. U početku ju je malo zanimalo šta se dešava sa njenim telom, dok joj jednog dana nije otvorila oči teška hipoglicemijska kriza: „Videla sam kako mi život prolazi i nešto se u meni promenilo. U tom trenutku sam odlučila da je vreme da reagujem.”

Međutim, to je bio samo početak: proces prihvatanja je često spor i naporan, ali osveštavanje je prvi korak da uspete da živite s bolešću i steknete kontrolu nad svojim životom. Važnu ulogu su odigrale i njena upornost i snaga volje koje su navele Klaudiju da mirno živi sa dijabetesom; i to zahvaljujući psihološkim terapijama na koje se odlučila  kada je stigla u Italiju, sa osamnaest godina.

Stvari su se poboljšale kada je Klaudija prešla na terapiju insulinskom pumpom. Od tog trenutka, trend njenog šećera u krvi se promenio, dajući joj stabilnost o kojoj pre nije mogla ni sanjati. Raspoređivanjem insulina u periodu od 24 sata, insulinska pumpa joj je omogućila da efikasnije upravlja dijabetesom, dramatično poboljšavajući kvalitet njenog života. Iako, mora se reći, nije bilo sve ružičasto: početak 18. godine sa insulinskom pumpom bio je pravi izazov, jer morate se naviknuti na život s predmetom koji je uvek pričvršćen za telo.

“Jedne noći sam izvukla iglu i probudila se s vrlo visokim šećerom u krvi: bio je to mali šok, jer sam verovala da bi sve trebalo biti u redu.” Ali, uprkos svojoj mladosti, Klaudija odlučuje da ne odustane i da nastavi da se trudi, pokazujući svu svoju hrabrost i snagu. I samo nekoliko dana nakon testiranja insulinskom pumpom odlučuje da će joj biti prvi saučesnik u “borbi” protiv dijabetesa. Pitamo Klaudiju da li ima neki savet za one koji su nedavno otkrili da imaju dijabetes.

“Ono što bih preporučila je da sledite psihološki put: otkriti da imate dijabetes nije šetnja parkom, čak i ako u početku mislite da se ništa ne menja. Posledice su, i sa psihološke tačke gledišta, brojne, a razgovor o njima s nekim je od velike pomoći.”

Suočavanje i razmena iskustava i saveta sa drugim ljudima u njenoj istoj situaciji predstavljalo je za Klaudiju važan trenutak rasta na putu svesti, koji joj je pomogao da se oseća manje usamljenom i napuštenom. Pomiriti se sa dijabetesom svakako nije lako, ali Klaudija je naučila da se uz potrebne mere opreza i puno pozitivne energije u suočavanju s poteškoćama možete vratiti srećnom životu.