Kada sam bila mala, ubrzo nakon što sam saznala za svoj dijabetes, nisam shvatila šta je to čudno drhtanje koje sam imala kada sam uzimala previše insulina. Morala sam to naučiti sa vremenom, sa svim drugim signalima tela, poput onih koji su takođe povezani sa hiperglikemijom.
Najviše me je plašila hipoglikemija, neprijatan osjećaj straha i bliske smrti.
Godinama sam (25 godina) samokontrolu glukoze u krvi vodila uz pomoć glukometra i senzor traka. Morala sam da ostanem mirna.
Da pokušam sprečiti moguću hipoglikemiju posebno u važnim trenucima mog života.
Tokom ispita osmog razreda, ali i zrelosti. Pri prvom susretu sa dečkom ili pici sa prijateljima. Plašila sam se hipoglikemije, pokazivanja najočiglednijeg dela dijabetesa, ali pre svega lošeg osećaja, iznenada, možda usred zabave, bezbrižnosti, sreće.
Bile su to teške godine, sada se osvrćući na to. A moji vrhovi prstiju bili su zaista siti od probijanja.
Sada su se stvari promenile, i sa stanovišta straha od hipoglikemije osećam se mnogo mirnije. Senzor me upozorava na vreme, a mogu i kočiti insulin da pokušam da ne padne prenisko.
Za mene, prestravljenu hipoglikemijom, senzor je bio prava revolucija. Velika promena naravno koja se pozitivno odrazila na celi moj život.
Zato kažem: dole strah i živela tehnologija!
Da li se još neko boji hipoglikemije kao ja?
Napiši mi svoju priču.
