𝐃𝐢𝐚𝐛𝐞𝐭𝐞𝐬 𝐦𝐞𝐥𝐥𝐢𝐭𝐮𝐬 (𝐃𝐌), poznatiji kao dijabetes ili šećerna bolest, naziv je za grupu metaboličkih bolesti kojima je zajednički simptom 𝐡𝐢𝐩𝐞𝐫𝐠𝐥𝐢𝐤𝐞𝐦𝐢𝐣𝐚 – visok nivo glukoze (šećera) u krvi, nastalom zbog deficita u sekreciji insulina ili zbog defekta u njegovom dejstvu ili usled postojanja oba ova poremećaja.
𝐃𝐢𝐚𝐛𝐞𝐭𝐞𝐬 𝐦𝐞𝐥𝐥𝐢𝐭𝐮𝐬 𝐣𝐞 𝐬𝐢𝐧𝐝𝐫𝐨𝐦 u kome postoji sistemski poremećaj metabolizma ugljenih hidrata, masti i proteina zbog apsolutnog ili relativnog nedostatka biološki aktivnog insulina a sa posledičnom hiperglikemijom koja dovodi do pojave hroničnih komplikacija na malim i velikim krvnim sudovima, nervima i bazalnim membranama različitih tkiva.
Osnovni uzrok je nedovoljna proizvodnja insulina u pankreasu i / ili zbog nedovoljne osetljivosti ćelija na insulin (insulinska rezistencija ), koja je prisutna u najvećem broju obolelih sa tipom 2 dijabetesa.
𝐃𝐢𝐚𝐛𝐞𝐭𝐞𝐬 𝐦𝐞𝐥𝐥𝐢𝐭𝐮𝐬 𝐭𝐢𝐩𝐚 𝐈 (𝐣𝐮𝐯𝐞𝐧𝐢𝐥𝐧𝐢) nastaje iz dva razloga:kao autoimunsko oboljenje koje se javlja kod dece ili kao posledica nemogućnosti beta ćelija Langerhansovih ostrvaca pankreasa da produkuju insulin.
Uzroci kod 𝐃𝐢𝐚𝐛𝐞𝐭𝐞𝐬 𝐦𝐞𝐥𝐥𝐢𝐭𝐮𝐬𝐚 𝐭𝐢𝐩𝐚 𝐈𝐈 su najčešće vezani za prekomernu težinu, nedovoljnu fizičku aktivnost,kod sindroma policističnih jajnika itd.
Faktori rizika za nastanak šećerne bolesti tipa 2
- Gojaznost, nedostatak fizičke aktivnosti, ranije indetifikovana glukozna intolerancija, starija životna dob, hipertenzija i hiperholesterolemija, porodična istorija šećerne bolesti, gestacijski dijabetes…
Simptomi koji su najuočljiviji kod pojave hiperglikemije
- Umor
- Ekstremna žeđ (polidipsija)
- Pojačan apetit (polifagija)
- Učestalo i obilno mokrenje(poliurija)
- Gubitak težine
- Oslabljen i zamućen vid
- Mučnina,povraćanje i bol u želucu
- Nedostatak interesovanja i koncentracije
- Česte infekcije i sporo zarastanje rana
Dijagnostički kriterijumi za dijabetes prema ADA
- HbA1c ≥ 6.5 %
- Glikemija našte ≥ 7.0 mmol/l (126mg/dL) ili
- Glikemija u toku OGTT-a sa 75 gr glukoze u 120 minutu ≥11.1 mmol/l ili
- Glikemija u bilo kom slučajnom uzorku krvi (bez obzira na obrok ) ≥11.1 mmol/l uz prisustvo tipičnih dijabetesnih simptoma(poliurija,polidipsija,gubitak u telesnoj težini).
- DIABETES MELLITUS– glikemija našte ≥ 7.0 mmol/l ili plazma glukoza u 120 min OGTT-a ≥11.1 mmol/l
- IGT (INTOLERANCIJA NA GLUKOZU) – glikemija našte <7.0 mmol/l ili plazma glukoza u toku 120 min OGGT ≥7.8 i < 11.1 mmol/l
- IFG (OŠTEĆENA GLIKEMIJA NAŠTE )- 6.1 do 6.9 mmol/l
- I plazma glukoza u 120 min OGTT- a <7.8 mmol/l
Određivanje glikoliziranog hemoglobina nije najsigurniji pokazatelj za postavljanje dijagnoze dijabetesa, ali je odličan kao podatak u cilju praćenja efekta terapije i u pogledu kontrole ovog oboljenja.
Usled loše glikoregulacije, nepromenjenih životnih navika (pušenje, fizička neaktivnost), a uz genetsku predispoziciju, autoimunske faktore i mehaničke povrede nerava – oštećenja krvnih sudova pacijenti stiču uslove za nastanak komplikacija koje u visokom stepenu mogu narušiti svakodnevno funkcionisanje i, naposletku ugroziti pacijentov život.
Komplikacije šećerne bolesti
AKUTNE :
- Dijabetična ketoacidoza
- Metabolička acidoza
- Laktična acidoza
HRONIČNE :
- Mikroangiopatske (retinopatija, nefropatija i neuropatija)
- Makroangiopatske (arterijska hipertenzija, koronarni sindrom, bolest krvnih sudova mozga, bolest arterija nogu (dijabetesno stopalo)
Pacijent je najvažniji član multidisciplinarnog tima kada dođe do nastanka oboljenja, gde je od krucijalne važnosti da bude informisan o znacima oboljenja, toku, prognozi i rizicima od progresije bolesti – u čemu neospornu važnost igra čvrsta kontrola glikemije i adekvatno uzimanje propisane medikamentozne i simptomatske terapije. Takođe se misli i na neophodnost pridržavanja dijetalne dijabetične ishrane i fizičke aktivnosti.
Bolesnicima treba skrenuti pažnju i na smanjen zaštitni senzibilitet, na potrebu redovnih laboratorijskih, oftalmoloških, neuroloških kontrola, kao i na samolontrolu glikemije i arterijskog krvnog pritiska.
Dobro edukovan pacijent sam „leči“ i „drži pod kontrolom svoju bolest“, a lekar mu daje smernice kako to sprovesti.
Prevencija
Kada je u pitanju prevencija za nastanak dijabetesa tipa II , moguć je uz pomoć dva pristupa:
- Populacionog (koji je usmeren na edukaciju zdravstvenih radnika na nivou primarne zdravstvene zaštite u pogledu preventivnih mera u primeni fizičke aktivnosti i odgovarajuće ishrane, edukaciju prosvetnih radnika, koordinisati promociju zdravlja, na opstinskom i regionalnom nivou itd.)
- Individualnog (savetovanje i uvođenje mera koje su jednostavne u cilju promene načina života – prekid pušenja, regulacija telesne težine, fizičke aktivnosti, medikamentoznom tretmanu i psihološkoj podršci ukoliko je potrebna).
Uloga psihološke podrške može biti korisna u svakoj od faza, da bi se adekvatno obradile i da bi se na kraju usvojio najzdraviji način ponašanja koji će osobi doneti istinsku dobrobit i prosperitet. Osobi koja je obolela od dijabetesa de novo potrebna je podrška da prihvati svoje novo stanje, da ga upozna i da mu se prilagodi. Važna je uloga edukacije od strane lekara i ostalog medicinskog osoblja, a potom i podrška porodice u promeni životnih navika i sprovođenju novih i drugačijih rutina. U ovim situacijama mnoge osobe sa dijabetesom okreću se psihologu ili psihoterapeutu kao izvoru podrške, usled neadekvatnih suportativnih mehanizma u svom neposrednom okruženju. Najvažnije je da se tokom procesa savetovanja osamostaljuje i uči da u okviru svoje ličnosti izgradi nedostajuće tačke oslonca.
Veoma su korisni i individualan i grupni pristup radu, sa različitim dobitima i nivoima mogućih intervencija u svakom od ovih pristupa.
Dr Jakić Lozica
Spec. opšte medicine
Dom Zdravlja Požarevac
